Древна америчка скулптура је првенствено била концентрисана у Мексику, региону Маја и планинама Анда. У периоду од 3. до касног 15. века, древна Америка је била сведок изузетних достигнућа у сликарству, архитектури, скулптури и занатству. Током хиљаду година, културе Мексика и Маја су доживеле класични и посткласични период, док су планине Анде прошле кроз период експанзије, период градске{4}}државе и период Инка.
Европска класична уметност се појавила као нова уметничка форма рођена из крајњег сиромаштва, која је дубоко утицала на развој западне уметности у целини. Старогрчки вајари су настојали да своја дела прожете виталношћу. Они су марљиво и брзо учили и савладавали људску анатомију, постепено замењујући раније геометријске стилове и успостављајући најважнији принцип људске форме: постављање центра гравитације на једну ногу, а другу опуштену. Користећи ову динамичну визуелну илузију, изразили су спољашњу напетост и унутрашње кретање форме на камену без осећаја. Ово је означило прави долазак класичног периода у скулптуру. Истовремено, класична рељефна скулптура је такође достигла велике уметничке висине. Стари Рим је био под дубоким утицајем античке Грчке у уметности, али је и даље имао своје карактеристике. На пример, у портретној скулптури више пажње је посветио објективном субјекту и тежио индивидуалности, а не идеализацији античке Грчке.
